Otadžbina

176

УМЕТНИКОВА СИНОВИЦА

— Но, Марија, је си л' се спремила за пут ? Кола ето сутра још пре пола дана; можемо се кренути чим ти будеш готова. — На мене, драги стриче, не ћете нимало ишчевиватД. Ја сам се одавна снремила. —■ Одавна! — Понови мало јачим гласом; ућуа и поозбиљи се. — Ја сам тако жељна да изађемо мало у околЈну. — Околину, а ниси ли ту скоро одбила моју донуду да ме пратиш у Т. — Али, драги стриче... ви не знате колик о љ/бим село — Да, да разумем те потпуно.. . Погледај ме, кћери моја! Мени се чини да ти срде није са свим с1ободно. Нешто си ми се сувише ућутала, голубиде мсја ? — Нерасположеве. — Неспавање, замишљеност, избегававе друштва , е хеј, то су само последице, кћери моја, само последице. А извор ? — Али, љубазни стриче . .. — Извор је, чини ми се, и сувише дубок. Не попуштај толико варљивим осећањима. Још ти не знаш овај грозни свет. Он је књига неразумљивих слова, коју ваља, дуго дуго учити. Малко певерице није лоше својство. Оирезност кћери моја, опрезност! — Али како сте ви готови у свашта посумњати. — Ја сам до душе стари скептичар, то оризнајем; а боље и та крајњост но она друга: претерана поверљивост, лакомисленост. Овај гребен потопио је много више бродова, кћери моја, много више! И опет ти велим: мало сумњичења ! — Та он је... (Наставиће се.) ЈАИ х ЛОРАА [I. р^АПЧАНИН,