Otadžbina

УМЕТНИКОВА СПНОВИЦА

175

веседе дворе а сврших развалинама, иди гробии споменик, жалосне врбе, а иосле се то претвори у павилоне, водоскоке, ^тњиковце. .. Опазићете скроз једно и исто начело: несталност, неред, недоследност. Али ја се надам (пришалув ми мало тишим гласом), да у вама нађох моћ, која ће (че то подвести под закон, наћи у мојој распрслој души крајеве и свести их у границе, преко којих неће ни моћи ни хтуги. До сада сам тражио себе изван себе, помозите ми зауугавити се што више у себи. Будите ми штит, моћна одбрана свој навали мамаца за којима се поводих, долазили оци с поља или из мојих самовољних и жестоких осећаја. А останем ли јуиак на том бојишту, о, онда ћемо заједно ужчвати и поделити троФеје. Ја се прапггам, госпођице, али се надам да ћу вас што скорије видети у скромној кућици мога покојнога оца. Моја мајка, та оиа је и сувише срдачнг— Али, драги господипе колега, пришавши мало ближе стрицу, ја се надам вама, али не — без ученика. До вашега доласка уредићу нривремену радионицу у нашој гостинској соби, декорисаћу је — али, дозволите ми завршити ово с ћутањем. Већа радозналосг, бржи долазак Прве суботе, кад је пазарни дан, донео је неки његов сељак мени киту цве^а, стрицу пуну котарчицу воћа. Друге суботе донео је мени слику његове мајке, стрицу писамце којим нас зове у трећу суботу. Догод би сељак стајао у соби, премишљала сам шта да пошљем драгом осамљенику; час бих тражила иајлепшу слику међу својим цртаријама; час бих бирала најлепши цвет у нашем ружичњаку; час, ох боже како сам била лакомислена, узимала бих перо и хартију и писала најнежнија тепања, поздраве, милијуне загрљаја и пољубаца. Напослетку бих се уморила, клонула, а међу тим би сељак отишао са стричевим писмом. Те бих вечери дуго седела у баштици, па мислећи на њ, често сам га поздрављала по звездама, а врло често осетила бих, да се, и без моје воље, вреле сузе лију низ образе. На дан пре поласка запита ме стриц кад му принесох хладну воду у баштици.