Otadžbina

ВАСА РЕШПЕКТ

191

рата , дарови однесени, тако изгледа као каква мдада коју ће сутра водити, а пријатељиде као сватовн. Кад Емидија оде, могу оне саме одневати : „одби се бисер грана *од јоргована." Емидија је нешто смутна, брижљива, збуњена, не може одмах да заспи, није шада, још данас је ту, а сутра — у стран непознат завичај , без нравог животног наслона за девојку. У јутру у осам сахати ту је гроФ сам са Фијакером. Уђе у собу, покдони се, јави да је готов, и Емилија са свим спремна, последњи се пут јако зарумени, пољуби се с матером, узме је гроФ испод руке, матер узме за руку и рече јој : збогом до виђења , па изиђу, седну у Фијакер и отпутују. Мати није ништа била невесела, тако је задовољна изгледала, као да је цел своју постигла. Неко време сакрива се од Стеве, Стева их тражи но не може да их нађе ; до две недеље оде и мати Емилији у походе. Стевина кћи Катарина смилује се на ода, па приклони мужа, да Стеву к себи узме, — на пробу. Тако се та породица за време утишада. Време пролази, прођоше и робијашке године Васи Решнекту. Пуних дванаест година. Доста се напатио. Аница му је непрестано била верна друга. Како се ослободи, а он оде чика Јоси, каже му да је невино страдао, овај га озбиљно, као каквог слугу прими, на његову споменуту невиност ништа не примећује, извади сто Форината, и поклони му. Васа прими и захвали се, и замоли га да га препоручи у какву сдужбу, па кад добије своје наслеђе, вели узеће Аницу, која га верно служила, и паметно ће живети. Чика га мрко погледи, каже му за годину дана ако се добро узвлада, наћи ће му службу, па збогом, оде у другу собу.