Otadžbina

192

ВАСА РЕШНВКТ

Чики се није донадало, тто је Аикцу споменуо, шта више још доцније и то му одпоручи > да носде једногодишњег доброг вдадања тек ће онда добити сдужбу, ако се Анице махне , он ће га оженити, а Васа и онако има насдеђа, па ће му тодико лакше ићи. Васа се најпре одене, па онда са Аницом оде у своју рођену варош. Аница га нрати као сателит, и прати ће га док је жив. Дође кући , чини му се као да је у каквом страном месту. Радо га слушају , кад приповеда о своме страдању, ад ипак су зазиради од њега, нису га хтели ни у кућу примати, него су се с њим у кавани састајали, где се са Аницом и настанио. Није се на њему ништа нознавало, да је дванаест година био на робији. Са свим раван и нрав човек, није имао угнуте прси, или бапгаве ноге, што се обично код изслужених робијаша примећује. Главу горе држи, бркови хусарски заковрчени, глава му прави при погдеду и говору једнако „ћаЉ гесМз" и „ћаЊ Нпкз" што је онда још регуда бида код војника, па некако је дивље изгледао. Деца су бегала од њега кад су га видела. „Ето Васе Решнекта, што је био на робији, бегајте!" И он је то из дадека слушао, и није га ништа узнемиравало. Његово насдеђе износи осам хиљада Форината, ни више ни мање. Новци су у сиротињској каси под иитересом, а рукује њима сиротињски отац. Васа иште своје наслеђе. — Кажу му да су обвезнице ту, ад мора се на пода године отказати, мора чекати. Задужује се, мора. узимати на зајам сто на сто. Прође и иола године, а новце опет не добија. Сиротињски је отац у договору са једним најсилнијим чланом у магистрату, да ствар дотле одуговлаче, док се Решпекту један пут не досади, и њима иаслеђе, у по цене не уступи. Решпект једнако иде им на иоге, моли , на послетку