Otadžbina

212

стбван душан

баштиии и по броју властедчића који признаваху његово надбаштинство, да он није смео Фалити ни у каквом већем предузећу сриске вдастеде. Иза Тарханиотиса јаше на племенитом арапском коњицу један сув старац врло финих црта на лицу, у црној мантији и са црном каницом која муједва нокриваше теме, а велики црвен шешир са златним кићанкама и врло широким ободом висаше му на леђима о златним узицама које му беху иод вратом свезане. То је патер Перегринус, десна рука бана босанскога Стевана, а онај витез што с десне страпе уза љ јаше, то је банов чеоник Иван БудисалиЖ од Завршја. За њима је читава руља босанских витезова, властела и властелчића, од којих ћемо да номенемо само: Мијотена Драживојевиба, Станца ВојисалиКа. Гојислава ГалешиИа, Будисава ДружичиКа. Сви они беху у свити патеровој дошли у Зету, у госте мдадоме краљу од Србије, да му понуде своје јуначке мишице.. . Да ли их је на тај корак навела жудња витешка за борбом, или одушевљење за јунака као што онда беше Душан на гдасу, или је патер Перегрииус увиђао да је за босанскога бана дотле добро, докле се „рашка властела" између себе коље? Ко ће то знати . . . После босанске господе беху иа реду приморски гости младога краља, јер чим се Душан вратио из Византије беху му похитала на сусрет господа которска, а на име: Михо Бу&иК, Басето БиволичиЛ, Жун БашљевиК, Гргур РимановиК и Грубе БистетиК. Најзад што су се Которани интересовали за Душана није ни чудо, Котор је онда био у српској држави. Ади што чак и попосита репубдика дубровачка похита да понуди своје услуге младоме краљу, то је још важније. Кнез Филиа Бјелен одмах је оправио к Душану своје иоклисаре, а иа име: граматика опћине дубровачке Стјеаана Бенчулића, вијећника од вељега вијећа Ђиту БарбориКа, и уз њих властелина ГундулиКа и ГучетиКа, да буду нри руци младоме краљу. Промућурни Дубровчани беху осетили, како је огромап нокрет у српским