Otadžbina

214

СТЕБАН ДУШАН

беле куне), на сиази „кодаста аздија", контуш од атласа са грањем и колутовима од бисера којим цеда хаљина беше извезена, иди како се онда говораше „Фигурана". Клашње му беху од пандауре, некаквога ткива које је но скупоћи и Финоћи додазидо одмах иза аксамита. Што од одеда не беше иостављено самуровином иди рисовином, то је бидо постављено црвеним сандадом. Пуца од здатне жице, којима му беше контуш искићеп на прсима, појас од златних верига на пдавој свили, балчак од мача, канија самога мача, све се то сјајило и преливало у стотину боја, јер све то беше начичкано: рубинима, смарагдима, саФиром и туркизом. По гдегде се могао видети и по који аметист и „змајев очац" (опал) који је ношен као амајлија од урока и злих очију, исто као и плави камен. Поред младога краља јахаше лево кнез Дрибац Гребострек, а за њима некаква грдна људина од својих тридесет година са јуначким лицем али некаквим смешним устима. Горња му усна беше као закрпљена и на њој ни трага од наусница и ако је иначе био космат јер му риђа брада падаше до ноловине груднога оклопа. Тај витез беше од главе до пете у панцирима и оклопима. То је капетан Палман, вођ Душанове сдавне алеманске чете најамника. Око младога краља, и за њим налаасаше се цела његова обична свита: дворник, постељник, коњушар, први ловац, псар, соколар, штитоноша, убрусар, пехарник, бан и дијак (секретар) и иуно двородржица које предвођаху Гојко и Угљеша Мрњавчевићи. Као позадница тој ловачкој војсци јахаше адеманска чета Палманових тешких оклопника. По што одмакоше подадеко од дворова и зађоше већ у шуму, и пошто уморни трубачи умукоше за неко време, Душан се окрете своме пријатељу. — Шта је теби, Припче, те си ми јутрос тако сетан и невесео? Прибац се трже као иза сна. — Шта је мени? Нек ми опрости високо ти краљевство, али сам веома ружан сан уснио. Бог ће дати да на