Otadžbina

СТЕВАН ДУШАН

215

добро буде, ал тек мени срце зебе за нашега доброг ода Андонија! Мдади се краљ слатко насмеја. — Господару — рече Гребострек — теби је до смеја а ја — бих плакао као мало дете, кад на неке ствари помислим!... — Ја се, кнеже, не смејем тим жалосним стварима већ твојој вери у снове. Али шалу на страну, ја мним да нашем поклисару не можес е догодити већа несрећа, ван ако не могне убедити светлога родитеља краљевства ми о мојој невиности у свему што су му о мени налагали, ако га не могне уверити да сва ова властела, што се ово неколико дана код мене бави, није на мој позив дошла већ да је ја просто с тога задржавам код себе што хоћу да покажем, како млади краљ српских и поморских земаља уме бити добар домаћин па макар му читава војска дошла у госте. Од тога лошег успеха поклисаревог и ја страхујем, јер онда ће остати ова несрећна хладноћа између мене и узвишеног оца краљевства ми, а она чини, те сам кашто веома несрећан. Ја доиста не знам што сам Богу сагрешио, те ме целога живота још није ни један пут огрејало сунце среће. Мајчине љубави и милоште несам ни запамтио, од оца и од сестре раставише ме бездушни људи, а она за коју сам мислио да је узор поштења и љубави, па јој хтедох поклонити срце, душу, круну и цео мој живот за само један зрачак чисте, непомућене среће у животу, она . . . беше само обична намигуша, беше Фина, византијска хетера ... 0 Јевдокијо! ... — последње речи изговараше Душан кроза зубе, као да их сам себи казује, па. се онда лупи шаком по челу као да се сам на себе срди што ипак по кашто помишља на ту ,,проклету а жену. — Нека опрости високо ти краљевство — прихвати оиет реч Прибац — али ја се бојим да може бити веће несреће, него да остане по старом између Породимље и дворова на Бојани. Ја се бојим да нам се огац Андоније