Otadžbina, May 01, 1875, page 267

264

СВЕТЛОСТ 11 живот

радње нашега мозга, онда можда можемо казати, да су н наше мисли — сунчеви зраци и да се наша осећања жаром сунчевим греју. С тога дакле какав велики научењак као Ч. Дарвин смео би казати: Дај ми само једну једину биљну ћелицу и ја ћу ти целу земљу окитити шумама, ливадама и долинама , и ја ћу је населити човеком и осталим животињама. Јер ће у ћелици сунце на посао ступити, и мртве елементе у животне материје претворитп, а за све остало ће се велики закон развића постарати, да се из једне најпростије Форме најразноврснији животињски и биљни видови развију. Наравно сунце само није кадро тако што да учини, њему за то треба каква справа, биљна ћелица. Али нема ни једне ћелице, која није из беланчевине и дрвенасте материје начињена; беланчевина и дрвенаста материја само у биљној ћелици постају; свака дакле ћелица има једну другу иза себе, у којој су њезине животне материје зготовљене биле. Тако смо ми у једноме колу, из кога не можемо на поље, и овде нам пада на ум питање: Како је постала прва ћелица ? ... На овакво питање, наука не може да одговори, јер оно прелази преко граница њезиних испитивања. Она не пита, од куда је она матернја , из које је овај разноврсни свет створен т него она изучава само мењање облика те материје , јер она је њу признала за вечну, т. ј. нити је кадгод материје било више ннти кадгод мање. Где наука престаје да испитује, ту се човек помаже замишљањем, тако је постала — вера. Она зна за некога творца, који је за неко извесно време „створио" свет, доцније га поништио и на ново створио, Наука нити овако мисли, нити се она таквим „стварањем" бави, него само развићем органских видова, и она је узела за задатак , да мишљење људско обасја — светлошћу и животом !