Otadžbina

ВАСА ГЕШПЕКТ

35

Емидија пише, моди чику да помогне, ни одговора не добије. Шта ће сад? Није иа иио, мора и Емидија свиду мотати , не може се иначе живети. Ведики је то ударац за Емилију. Затвори се у другу собу, да је нико стран не види кад мота, па кад мота, по гдекоја суза јој на свилу кане. Још мати да пријоне , па њих три женске опет би могле живети, али материјемука већ и што Емилија мора да ради; но ипак и она помаже. Али сад им Стева још већма смета. Док је Петар жив био, њега је Стева кодико толико послушао, али куда ће женска с љиме. Сваке недеље по два пут долази, и ако не даду му што иште, зло. Кад долази, девојке га већ по ходу познаду, па страх и трепет. Разбија, отима и побегне. Већсе мати ио полидији због тога повлачи, али ништа не помаже. Катарииа је свог мужа Стеву за луду извикала , не би ди се како тим помогла. Стева није био луд, више пуст и бесан, послу ненавикнут као иКатарина, па док је шта имао, није се на њега тужила, — сад он опет држи да опа њега баш мора хранити. Кад Стева чује, да га жена за луду прогласила, онда тек поче рушити и отимати, шта више и чупати. Имао сам доброг нријатеља ђака, Мидана Наранџића. Велики је ђаво тај Наранџић. Ја сам оддазио у кућу код Катарине као сродник и ђак, и тако би са Емидијом којешта иреклапао. Рекао бих јој како је хваде да је лепа, како кавалери на њен прозор гледају и подобна, што је њој мило било. Много пута био сам им на руци, кад је Стева шкандале правио, и не једаред сам га умирио. До душе те њихове комендије и тужбе нису ми по вољи биде. И Наранџић је са мном к н>има долазио. Увек је нешто с матером шушкао, био је мадо муФлиз. Дође к мени, баш је био четвртак, реграција. Дође и Стева, баш га Наранџић код мене и тражио. И зове Стеву з*