Otadžbina

ГхЛАВА ШЕ1\ЕРА

(Наставак.) „Јок! не дај, боже, да га митимо," поче уверавати Ђуку један од вих: „него кб велимо где нам је први пут дошао не ће ваљати, да оде онако без ишта." „Ја, ја," поче оиет Ђуко да навраћа воду на своју воденицу: „Оно истина тако је, али шта ћемо — кад то некако не к бити у реду ?" И по што се мадо као промисли додаде: „Тек оиет ви можете, да не изгледа ни као мит, нити да опет оде онако празне руке." „Па дела, Ђуко, вере ти, како би се то могло?" упиташе га прибивши се уза н. да боље чују. „Спремите ви њему нешто, нек понесе деци . . .учи их Буко чисто шапћући: „То ће битн најбоље !" „Јес, бога ми ; право велиш! Него као шта би?" Дм, хм, шта би?" цромишља божем Ђуко: „Хе, шта би то је мука сад! Да је нешто за децу онако депо—" „Да спремимо једно прасенце мадо...." „А јок! то не ће бити у реду.... А и да је — он прасаца сад има. Ту баш пре неки дан опрасида му се крмача." „А би ак ваљадо једно јаренце? Деца воде јариће—" „Та оно воде, него опет, опет — и то некако није депо... Боље би бидо, да им се купи што депо Ади виш ви овде немате близу дућана. Хеј, хеј, баш незгодно! А могдп би сте им купити по лимун, иди по мадко шећера депа..." „Их, бодан, да сам знао," вајкаше се једаи: „могао сам купити ономадне кад оно сидазих у варош!* „А! знате шта?!" узвикну Ђуко као досетивши се: „Кадрече у варош — и ја сам баш јутрос из вароши, па уз пут сустигох капетана те пођох амо с њим. Ја сам купио за моју чељад нешто