Otadžbina

116

ГЛАВА ШЕЋЕРА

„Не могу ја, господине, сад сећи ражањ азецјошу шуми." дАма, окави се ти спрдње, Дагао! Ражањ је — ражањ, зец је — зец; а нама сад, код овако лепа печења и вина, није стало ни до зеца ни до ражња, него до добоша и до тога, како ћемо добити — ти ону ливаду, а ја онај виноград! ... Деде, море, реципо што?„ „,1ако ћемо, господипе. Само да му ишчупамо из гаака. . .." „Е није него још!... То је већ ишчупано. — Та игачупао си му још онда, чим си му позајмио оних 50 дуката! .. . Знам ја то! ... Него, дел.а ти мени реци — по што?" „всамдесет, господине!" „Шта — осамдесет?" упита капетан, а мало се устури и набра обрве. „Осамдесет дуката . . .." рече Узловић, ласкаво се смешећи: „Мислим, није скупо?" „Каких осамдесет?" затеже капетаа да се ценка: „ Ја не бих.. „Не, не, господине!" брже боље упаде му у реч Узловић: „Шалим се .... Лако ћемо се погодити. Нека стоји, бога ви, други пут!" „Е добро, добро .. . . Знам ја тебе, Дагао," узе га тапкати капетан по рамену: „Не ћега ти бити тако тврд на погодби. А збиља, како ти они сстали дужници? Како Стојан Павловић и Обрад Јешић? Како Иван, Вуксан, Ђурађ, Ненад и они други? . . . Мош ли с њима изићи на крај?..." „Та кубурим по мало, господине," одговара скромно Давид. „Само ако где запне — мени ти њих, па ћемо ми њима добош пред кућу!.. . Добош ја! Што, бре, узимаш паре кад не мо'ш вратити! ... У мене, Дашо, нема шале!" Ту се капетан магаи руком за чашу, у којој беше до пола вина. „А, молим, молим —" убрза Узловић и докопа Флагау да дослужи: „Не ћете ви на мојој слави по пола чагае!" „Ехе, Дагао, и овамо и овамо!" гракнугае остали гости, опазивши да се вино дослужује: „И ми нисмо по пола људи... . Гле ти њега! Ушушкао се ваздан тамо око тих сјајних пулија, па нас и заборавио!. .." Узеше га корети што шугака с капетаном. „Бог душмана заборавио, браћо!" Извпњује се Давид дослужујући им, (Наставиће се)

/А, ^ Р ^ИШИИ