Otadžbina

544

КРОЗ ШВАЈДАРСКУ

хотелџија, и дућавџија, јер цела в варош" није ништа друго већ кићанка депих гостионида. и пансионата сакривених у дивној шумици. У л.ето је ту најживља и најшаренија колонија странада а нарочито Немаца, Ингдеза, Американаца, Француза и Руса. У средљу руку, кажу, долази по хиљаду странаца сваки дан у Интердакен, за она четири месеца док је депо време. Клима је тако бдага н добра да у Интерлакену имају многа купатида и декарски заводи за дечење сурутком, јагодама, грожђем, у којима се сдаби, мршави, раздражљиви реконвадесценти особито добро осећају. На дну једне ведике адеје са две врсте старих орахових дрвета видесмо некадашњи „дупли мавастир 11 интерлакенски. Женски је манастир укинут 1488 „те^еп ги^еИозЈ^кеИ'' (због распуштености ?) а доцније је два пут изгорео. Сад га нема више. На његовом је месту ансана. Мушки манастир (Августиноваца) претворен је у шпитаљ још у време реФормације. Још имам да споменем лепу ћуприју преко Ааре, па сам готов с Интерлакеном. Још један поглед на снежне врхове који се зову Јунг#рау, па онда хајд на постају Бедедиске жедезнице. За по сахата стигосмо у Бенинген на обали бријенцкога језера. То парче жедезнице између тунског и бријенцког језера има особите вагоне који су врло практични. На крову имају клупе и над њима стреја, па готово нико и не ће унутра у вагоне, свако воле да седи на крову па да гледа како се пред његовим очима ређају све лепше и лепше панораме из тог рајског парчета земље, које зову Швајцарска. У Бенингену седосмо опет у пароброд који ће нас одвести у Тисбах, тај чувени водопад, за којп ми рекоше да је пајвеличанственији у целој Швајцарској. На лађи нађох пуно мдадића са цокулама и штановима који су нарочито удешени за пентрање по деду и глечерима. Осем њих угдедах једпога омаденог дежмекастог руменог, ал већ са свим седог чичу који се с једном младом госпом шеташе по крову. Дама мора бити да је у жадости, јер су јој чак и рукавице црне, а на шешпру и на хаљинама у опште никаквог украса. У лицу не беше Бог зна како депа, али млада и врдо интелигентног изгледа. Шећући се по крову срели смо се једно десетак пута, а наравно сваки пут смо се ја и чича међусебно мериди од главе до пете. Госна је гледала на обалу језерску. Најзад прнђе чича да запали код мене цигару. — Господин су по свој придици странац ? — поче чича пошто је запалио и пошто је бдагодарио за то. — На служби ! — одговорим му ја.