Otadžbina

548

КРОЗ ШВАЈЦАРСКУ

Веше ми одиста веома мидо што се једва један пут видех с једвом од оних загонетака, које се зову женски доктори. . . Некада, док бејах почетник у науци, и докле сам знао на изуст катихизис либералнзма, по коме сам хтео да уредим цео свет, чини ми се на једној омладинској скупштини, говорио сам наравно и за еманципацпју женскиња. Од тога говора упамтио сам само једну драстпчност, а то је да између мушкиња и женскиња нема ннкакве друге Физичне разлике, осем што је карлица у костуру једних шира него што је на костуру других! Блажено полузнање! Њему се чпни да влада ризницом целокупне мдарости прошлих и потоњих векова! Доцније кад ми жпвот показа да ни „вјерују" либерализма није ништа друго до — религија, вера, која је као и хришћанство учинила много добра али која се исто тако не може да одржи пред страшним оружјем немилостиве позптивне науке, доцније када видех да је немогућно доказати никакву апсолутну једнакост а камо ли једноправност у свету, доцније у опште сам све мање веровао, па разуме се, п у еманцинацију жена. С тога се врло обрадовах познанству са женским доктором. Хтео сам да видим на примеру оно што ми се за књигом чинило а рпоп као да је немогућно. — Госпођо колега, ако смем упитати, на коме сте универзитету свршили мед. Факултет ? — На циришком. Нема два месеца како сам промовирала! — Да л' је ваш покојнп муж доживео тај радосни дан ? — 0, сиромах мој Херц. Он је већ давно иструнуо. Тек пошто је он умрво стуиила сам ја у медиц. школу ! — А ! . . . Ја, знате, мишљах због црнине у којој сте... — То . . . црне хаљине . . . знате . . . опростите! — стаде муцати женски доктор, очи јој се препунише суза , и она се окрете на страну да сакрије своје сузе. Ја се збуних. Очевидно учинио сам некакву неотесаност, али шта ? Чича Квернер ми протумачи ствар. — Ви сте — рече старац шапћући — дарнули у ону рану њеног измученог срца која највише боли. Она носи црно за јединим дететом које јој је од Херца остало било. Тај анђелак од детета умр*,о је тек пре месец дана и јам сам је на силу отргао од веговога гроба и повео сам је по нашој лепој домовини, не би ли међу овим горостасима дивовске природе малко заборавила на свој јад ! —