Otadžbina

% КРОЗ ШВАЈЦАРСКУ 551 I паробродско друштво подигдо, и који је сазидан у стилу старих францеских заз !Кова, са врдо живописним ку^ама. На тераси пред хотедом беше диван Шзглед на бријенцко језеро и на сам слап (водопад) гисбашки. Грдна маса воде стропоштава се преко 13 огромних басамака у стењу са таком силом, да се вода бели као млеко, и да се са свакога басамака подижу читави облаци Фине росе. Пред трећим, нетим и седмим басамаком тога џиновскога слапа пмају дрвенај^мостови како пред водом тако и исиод воде, управо као галерије са којих путници могу из близа да гледају тај величаиствени слап. Ноћу се осветле сви степени гисбашкога слапа бенгалском ватром, и то мора да ј е изванредно лепо гледати, јер већина путпика остаје у Гисбаху преко ноћ само да види то осветљење. И паробродско друштво мора да је јако 'задовољно јер не само да његов хотел много ћари, него и за само осветљење сваки путник плаћа по 1. ®ранак. — На жалост, ја сам то вече морао бити чак у Л.уцерну, да несам могао остати да видим ту „сцену из хиљаду и једне ноћи" које јадне морају да трпе да их свако потеже који не уме да опише што је очима видео. Ја бејах толико занесен необнчном депотом водопада да несам ни опазио иромеиу која се учини на лицу моје еанутнице. Оно озбиљно, научењачко, мирно лице, с којим мадо час говораше о најподбројнијим иитањима наше науке и уметности, беше уступило место изразу дубоке жалости и бода. Низа згрчено лице сустизаху се сузе, а стиснуте вилице показпваху да се сидом уздржава да' не врисне од бода. — Да пођемо до најближег моста нод слапом, кодега? рекох ја н повучем је мадо за руку. Она нође, а не рече нп речи. Кад зађосмо иза прве шумице, која нас сакри од гдедалаца на тераси пред хотелом, госпођа Херцовица стаде јецати, — Хвала... господине... по сто пута што разуместе како ми је тешко... Ја ... ја не могу даље... И жена се сроза низ мене на траву поред стазице, па стаде јецати и плакати како сам само видео да пдачу деца и хистеричке жене кад имају наиад. Ја сам знао из искуства да треба пустити осећање да се истутњи, знао сам да би свако питање сада вређадо, да би сваки израз саучешћа изазвао само еилнију буру, с тога сам ћутао и мирно чекао док прегрми гдавна олуја.