Otadžbina

КРОЗ ШВАЈЦАРСКУ

553

не у оном правцу. Еад ми је бидо шеснаест година, моја зла коб унозна ме са једним младим сликаром, са Херцом. То беше човек необичне леиоте и приличног дара уметничког, али што ме је највише к њему привлачило, он беше тек дошао из Итадије из те земље мојих најслађих снова из те мете мојих најживљих прижељкивања. Да бих се ближе с њиме упознала , да бих до миле воље могла да се разговарам о колевци божанствене уметности, ја наговорим оца да ме даде сликати. Херц је долазио сваки дан у нашу кућу и — ми се заволемо, силно, страсно како се само идеалисте заљубљују. Али мој отац није хтео да чује за такву свезу. „Зар за ту гладницу да дадем ја моју једину кћер ? Никада. —" „Па акојеон сиромах, ти имаш доста новаца бабо." — ,Ја имам и твој мираз не ће бити мали. Али зар ја моје крваво стечене паре да дадем човеку, који с њима не уме ништа друго да уради осем да их потроши. Да си се загледада у каквога калФу из мојих радионица, ја бих те дао без једне речи. Али за тога бадаваџију ? Никада!" Бадава сам му ја говорила о узвишеном упливу који има уметност на припитомљавање људи, бадава сам му причала какав је културни покретач уметност, бадава сам му доказивала колико поштовања заслужују свештеници свете уметности, он ми је на све то одговарао: „Шта може с тиме да се купи?" — Најзад када се уверисмо ја и Херц да једно без другога не можемо живети, одбегнем ја од куће родитељске, па са мојим идолом — у свет ... — Ви, госпођо ? . . . — прекидох јој реч зачуђено. — Ви не можете да разумете, такву екстраваганцију код мене ? Ви ме видите овако смрвљену и убијену ? — ал онда је у мене кипило сто живота. Прве недеље после нашег венчања, ми смо били насрећнији пар људи иод небом. Истина бесмо сироти као црквени мишеви, али ми смо се волелп . . . а после Херц је радио за десеторицу , само да ја не осетим никакву оскудицу у оном раскошном комФору , на који сам код очине куће била навикла. Али срећа за мало трајаше. За иконе за које би у Паризу, Ловдону или Берлину добијали хиљаде не даваху наши земљаци ни стотине. У нас нема таких пријатеља п мецената уметности , који би по неколико милиона скрхали у једну приватну галерију слика. И ко зна — да л' је то баш таква несрећа и неправда , као што ми се чинило онда, када почесмо осећати прву оскудицу. Херц стаде радити двојином више, и сад смо којекако излазили на крај, али — мој муж се разболе од тешког напрезања. Грудвичање у врховима ње-