Otadžbina

534

КРОЗ ШВАЈЦАРСКУ

гових плућа, које беше застадо у оно доба кад се упознадосмо букну сада са новом жестином и за шест недеља мој муж беше мртав.... — Јадна госпо ! . . — оте ми се и нехотице из уста. — Кад ми је муж умрм) отекивала сам који дан да родим, јер бејах већ одавно ушда у девети месец. Оно новаца, што беше јадан Херц зарадио пре него што ће пасти у постељу са које се више није ни дигао, једва вш стиже да мужа пристојно сараним ; од чега сада да живим ? Да иштем од оца ?' Он би ме за цедо с отвореним рукама дочекао , ади ја бејах сувише горда да признам ногрешку која у мојим очима не беше никаква погрешка. Еако сам живеда док сам родида и док сам бабиље оддежада, то немојте ме пнтати. То не жедим моме непријатељу. Еад стадох опет на ноге, ја сам се прво побринуда да добијем рада. Шида сам, везда, пдела, мучида сам се као нико мој, па оиет сам једва тодико зарађивала колико да не гладујем и да не идем боса. У то време баш чујем да се на циришком уииверзитету дебатовало питање хоће ли се допустити женскињу да сдуша декарство и да је донесена одлука да и жена може постати доктор медицине. Као каква муња пролети ми мисао кроз главу : А што не бих учила медицину ? Моја знања беху и онако више знања каквога свршеног реалца или гнмназијалца него девојачка. ЈПто помисдих, то и учиних. Доћем у Цирих, нађем но нриватним кућама некодико добрих кондиција — давала сам часове из музике и цртања — па се уписах као редовни слушалац на медиц. Факултету. Радида сам као мрав, али мој труд беше стоструко награђен , ја имађах моје слатко дете, мога Бруна. Кад год сам могла да уграбим који тренутак између часова и кондиција, ја сам трчала кући да видим како ми дадпља чува дете , да му ижљубим његове пуначке обрашчиће, да му загладим његову свиону плаву косу с чеда, да му дадем какву нову играчкицу , па да онда с даким срцем опет отрчим на посао. 0, да знате како ми се милило радити ! Моје другарице Рускиње и Американке, које су самном заједно училе медицину говораху ми често: „Ви мора бити да од умора не можете ии вечерати , него одмах дегнете спавати чим кући дођете". Оне несу ни сдутиле да мој плаг.л живот вастајаше тек у вече, кад је свршен сав посао кад сам могда бити само мати. 0, каква је сдаст за мене бида кад ми је Бруно проходао , кад је први пут несигурним корацима посрћући дошао од сред собе до мене пружајући ми своје обле, као млеком наливене ручице, и тепајући ми: „Мамице, мамице".