Otadžbina

ШЋЕПАН МАЛИ

53

друге надмудри, каже како се он давна сјетио да је то Ведики Господар, тек што га је првом видио, али да се бојао говорити: „Рађи сам био да се о другоме обије; пак и ако нијесам царевима много вјешт, онај говор, оно лице, онакви дочек и поглед нема до у цара." С прва почну ходити поједини људи крадимице, но је било мучно доћи до Шћепана празноруку, а и да је кому Марковић пустио улазак , Шћепан је мало говорио и већ са свијем преокренуо својијем обичајем. Иза тога почну прилазити људп од опћина и они на поклон и с поклонима , свака се мбба натјецаше да бољи колач принесе цару. Узруја се читаво приморје од Дубровника до Бара, те готово не мину дана да не дође гдје-гдјеко на поклон Сједијаху у Котору ванредан лровидник, а у Вудви кнез, оба наравно властелина млетачка, која управљаху земљом; али над комунима (овако се онда зваху, пак и данас зову, опћине маавска, поборска и браицка, које Венеција митом и пријеваром окрну Црној Гори) Марк Антоније Бубић надгледаше. Старином Махина , прнмивпш властеостл„ млетачко окрену вјером и пореклом. Овај Бубић, охоли човјек, надут, а сметен, није с ирва мислио да ће му ова скитница, што лијечи и љекари по народу, донијети толико главобоља. Но кад му дође писмо од провидура Раниера да каже што се то у Махинама појавило и шта се ради , у мало не шену памећу, те брже боље отправи њека уходе да чују и виде. Ове уходе, као што је лако погодити, нијесу смјеле ни допријети до Шћепана, а камо ли му коју ријеч мзвући. Но је ухода стара навада да не кажу какоје било, но како им је мило. Један му донесе глас да је Шћепан главом цар руски; други да му пред вратима од собе стоји златна јабука, велика као диња, крстом озго, а штитом оздб, над сребрној синији; трећи да му је бурма од по литре на малом прсту десне руке, а на прсима округло обиљеже као сунце, да му соба мирише као црква, да не једе но наранџе с цукром, погаче с медом, и да не пије до сурутке ништа. Но нико не донесе ријечи Шћепанове, ни што снује и ради. Овакви зли гласови упалише тијесни мозак Вубићев, пак нашара дуго писмо провидуру Раниеру као да је све очима видио; и , као уходе њему тако он провидуру, прода за истину оно што је сам снијевао и од чегтз се бојао. Раниер опреми писмо у Млетке, а пресели столицом у Нови да му је наручније бјежати, ако дође до муке. Да су Млеци били у то доба снажни и хитри као за времена пропасти српскога царства и грчкога, хћаху без сумње упо-