Otadžbina

ЛГКЕИАН МАЛИ

Такво гатање почне стари Тујковић на свој начин да гонета: „Ово је оно што сам ви ја рекао : Сакрита срећа, цар; зл.0твори, Турчин и Млечић; мука, покољ и вражда брацка." По што су још пошире и подуже гатали и гонетали о Шћепану, о будућности, пак и вјеру међу окрвављенијем пдеменима утврдили за годину, разиђу се свак дома. Кад Вуко Вранета у .Л.апчиће, ади му је гост предигао у Вука Марковића. Пође зором да види што је с н»им , но га срете Вуко и каза му да је Шћепан рад имати одвојену собу, и живљети далеко од ситне дјеце , барем док га остави грозница. — Вуку се мало на жао учини. „Што ми, човјече, не каза напије, у мене је куће, Богу хвала, доста, пак би му предвојио један комад пода, и раздвојио га од колијевка. Немој ти мени, Вуко, у кучине крити, ти си га премамио да с њим обогатиш, а то ће ти бити, а Бог не дао ? у зао час." — „Нијесам, Вуче, тако ми кумства штомије деветороструко с твојом кућом, но од кад ми излијечи оно дијете, те си му сппао воду на главу, ка' да му се прекиде пупак у нашој кући, а у тебе дође му болијест, пак кад човјек оболи, омрзне му кућа и постеља , те би се сваки дан преносио, да има гдје, као мачка мачићима." Ту ти се у ружне раставе, као да нијесу ни кумовали ни друговали. Вуко се није сјетио (а ко би се сјетио ?) да се Марко Тановић стајао са Шћепаном у Вука Марковића, и да су ту углавили злу игру, да се Шћепан прогласи царем мошковским ; рекох злу, јер је доста зала и рана донијела, и била довела неодвис црногорску ва плитки лед, од којега се једва извуче потоцима крви својијех витешкијех синова. II Шћепан цар Тешко биипретешко било вјеровати да није знао Шћепан, како се по смрти Иетра Ш огласио царем у његово име н>еки Пугачев у дну Руснје, пак и други и трећи узвили народ овом варком, док су један по један сви злијем обршили. А ко зна да није и оно причање Тановића о Елименудне, открило ову ствар Шћепану први пут ? Како је, да је, нама сад не треба гонетати кад смо се већ зарекли писати само оно што казује пук. Све од једном пуче глас по приморју да се објавио цар руски у Махинама. К,ао што бива вазда у сличнијем пригодама, тако се збило и онда ; свако казива ствар не како је чуо, него како му је мијели; многи додају снитве, пресказивања , чудеса, а ко хоће да