Otadžbina
72
ШЋЕЛАН МАЛИ
пал.и у станцу камену; кад се прнмакне, мина упади и љуто га обрани но животу, да је бодовао годпну дана у манастиру брчеоскоме, и како кажу оћорио у једно око а охромио у једну ногу. Замјериди се године 1771 Дубровчани у Грчкој војводи русинскоме Ордову, који је за то пријетио у Итадијн дубровачкијем људима да ће им оборити град. Кад чују господа дубровачка, домисде се опријатељити са Шћепаном да их с Орловом мири, пак му пошаљу на дар посластица, вина, ракије, воска, свите, богато одиједо, оружје и једну поздаћену носиљку. Шћепан прими у Брчеди дарове и обећа Дубровчанима да ће смекшати Ордова, но у нсто врнјеме пише госпоштини да му поврати благо и закладе што је оставио у Дубровнику на сахрани Ђурађ Вранковић Смедеревац године 1440 кад га и ту Мурат гоњаше. Господа пошљу оружје Ђурђево н све што с? при њима налазидо, осим старинскијех писама и отпишу Шћепану да код н>их није ништа изостадо Ђурђева. Иза тога Дубровчани даду двјема војводама црногорскијема и староме игуману Тодосији продазак, и превезу их бродом на ђемију Ордова у Грчку. Сва би три Турци посјекли да их нијесу Дубровчани проведи својим људима преко Херцеговине, а не би ни од Мдечића смједи до Ордова доћи, да им нијесу Дубровчани биди пратиоци и бранитељи. Њешто с тога узрока, а њешто за то што су Мошкови надјахали Турке и сав Крим примили, Орлов се на Дубровчане омечи, и тако се она три Црнорорца здраво поврате с даровима кући. Као што је игуман Тодосија напрнјед погодио Руснја се помири с Турчином без Дрне Горе, нити се уврсти у уговору мира кајинарђинскога, скдопљена 10 Јунија 1774, ни једна ријеч о Црној Гори. За то судтан нареди Румеди Вадизу да опет војшти на лажицара, који је сметнуо да крајине и окрајици не шаљу на Крим војску. Кад се године 1771 ранио Шћепан, нрибави он код себе једнога Грка да га сдужи и двори: он га је видао и привијао му ране, кухао и прао, бријао и шишао, и свакн други измет чинио године три без прекида. Он му се тако умиди и удвори да га је Шћепан љубио и вјеровао преко икаква Црногорца. Звади га људи Станко Паљикарда, ади Бог зна је ди му ово бидо право име, иди су му га надједи, или се тако сам прозвао. Једно јутро нагнали се сами они два у ћелију манастирску. Шћепан рече Станку да га обрије. Или је Станко на то одавна мисдио, или му је онда на ум пало, или како народ