Otadžbina

НА Г Р А Н И Ц И

119

— Докторе — рече ми — Књаз је заповедио да му -се често јавља о течају битке. Ја и Јова немамо сад каде да нагшшемо депешу. Отидите до пољског телеграФа те телеграФишите Господару колико је бригада прешло преко границе и да је канонада отпочета тачно у 4 сахата! — Разумем, г. пуковниче! — одсалутирах ја и пођем да извршим заповест , али то није било тако лако као што сам ја мислио. Ваљало је јашити низ брдо, а мој дорат слаб на предње ноге, осем тога при сваком топовском метку почиње да се окреће као да хоће да игра полку. Муке моје! Сјашем па га одведем до друма, па онда опет јапш, те , колико се могло од разних трупа зајажених на путу, одјурим у ону кућу села Суповца у којој је био смештен пољски телеграФ. Пошто сам предао депешу, потрчи назад јер сам се бојао да штаб не оде без мене. Срећом затечем га још на истом месту. — Извршио сам заповест г. пуковниче! — Хвала. Сад је већ две трећине наше колоне прешло границу, сад можемо и ми! И дивизијски штаб јужно-моравске дивизије пређе границу. — Добро јутро, нова Србијо! — рече неко од нас, али као да никоме није било до каламбура. Сваки је зверао на све стране, еда ће се где год угледати непријатељ, али нигде никакве колоне да види човек. Мој пријатељ г. поручик Магдаленић једини видео је трупе, па чак је могао да детаљише колико од прилике од кога рода оружја има, али при тачнијем загледању показало се да су те колоне испод вртешког шанца — просто шумарци и браници, и ништа више. Доцније при разним (( узбунама" ти су браници играли још своју војничку оптичку улогу. У то сиђосмо у поток и прођосмо кроз прво старосрпско село Сечаницу. Ту нас срете прво разочарење. Ми се надасмо да ће нас сељаци дочекати с одушевл.е-