Otadžbina

120

Н А ГРАНИЦИ

ним радосним усклицима, и да ће се певајући придружити нама, а оно се нашим очима показа слика бежаније. Сви сељаци готово беху се, разбегли. Што беше заостало жена и стараца, то тера претоварена кола волујска, на којима је стрпано цело покућанство и не тера поред нас путем, већ бега од нас ка од каквог свог непријатеља, право уза страну.... Сад ми тек пада на памет како то беше жалосна слика. Онда несмо имали каде о томе да мислимо. Прешавши поток појурисмо уз брдо које се подиже с оне стране села и потока, и кад изађосмо на ивицу, видесмо цео терен на коме ће бити битка, видесмо Мраморски вис, и на његовој ивици некакве црне четвртасте тачке, и то је све.... — Ама шта је ово?.... Где је непријатељ ?... То беху питања која смо један другом читали из очију. Али не бесмо дуго у неизвесности. Тек што једна наша бригада пође у десно, и разви свој фронт, а на оним мраморским црним тачкама плану нешто. — Епћп! Опазише нас! — рече шеФ штаба. На један пут зачу се чудновато шуштање кроз ваздух, које се све ближе нама примицаше, и пред којим се многи од нас и нехотице приклонише.... Беше то прва турска граната, која удари на сто хвати испод места на коме смо ми стајали али се зари у земљу не распрснувши се. Одмах за њом зазуја и друга која још грозније певаше кроз ваздух, и која нам прелети преко главе и преко косе на којој стајасмо. — Тражи одстојање, пасја вјера! — рече један. — Најбоље је стајати на гребену каквога виса. Ја знам то из гађања. Зрно или подбаци или пребаци, кад хоће баш у ивицу да погоди. — рече други не сећам се ко. Морам признати да ми је у томе тренутку била савршено равнодушна свака артиљеријска теориј а.... Кад стадоше да пуцају гранате, стеже ми се нешто у прсима,