Otadžbina

124

НА ГРАНИЦИ

— г Ке најдеме, ба! — упаде сељак у реч вртећи главом. — Осем тога да ми донесете чабар чисте воде, коју тестију вина и које бардаче ракије. — И тоа ће најдеме! — Па онда гледај да ми донесеш колико можеш више шамија, марама, чистих крпа, кошуља и гаћа! — Елбет ће буде и то, ама женскадија сме испратили све! — и он отрча да уради што сам му наредио. За по сахата већи део мојих требовања беше еФектуиран. У то срећом стиже и Др, Остојић с целим нашим персоналом и прибором, осем великих рањеничких кола, за која ми рапортира да их није могао извући из гудуре, јер он је право с друма ударио уз поток. С њиме беше дошао, не знам по чему и г. Др. Леви. Ја му приметих да је његово место на бригадном завојишту смедеревске бригаде, и послах га на бојиште. Тако исто исто покупих све болничаре пољских болница, те их са резервним носилама нослах на бојиште да помажу бригадним санитетским одељењима. У тај мах већ се у велико чула поред грмљаве топове и огромна пушчана ватра. Ми одмах распаковасмо све инструменте, склописмо пољске операционске астале, истакосмо на врх куће једну мотку с белом крпом као знак, јер санитетске беле заставе са црвеним крстом не беху нам још из Веограда стигле, као и многе друге далеко нужније ствари, нарочито што се тиче спреме и намештаја пољских болница; разапесмо велики завојиштни шатор, спремисмо све што је нужно за грађење гипсних и осталих завоја, наредисмо нашег ашчију да у једном великом казану кува јело за рањенике и цео персонал завојишта, и од прилике у 7'/ 2 сахата из јутра бесмо готови да примимо рањенике. Што се поделе рада тиче, ја сам цео персонал био поделио у четири групе. У прву, за прегледање рањени-