Otadžbina

НА Г Р А Н И Ц И

123

— Бога ми, не знамо! — рече девојка. — Иди их иотражи, секо, тако жива била. Овде ће да доносе рањенике, твоју браћу, која ће за вас допасти рана, па треба да им спремимо мало помоћи ! — Па што си баш нашу кућу узео за то ? — рече ми девојка набусито — Ето тамо је конак Донин (како ли му рече име), тамо је побоље. Идиситамо! — Не разумеш ти то, девојко, већ иди да ми тражиш кмета, или бирова, или ма кога сељака па га доведи. Реци да га зове хећимбаша ове српске војске шго је јутрос овуда прошла, и реци му да се ништа не боји! После дугог упорног устезања најзад оде. — А ти стрина, деде молим те наложи повелику ватру и спреми судове за кување, сад ће доћи мој ашчија, па да може одмах почети да скува мало чорбе за рањенике! Баба све се бије песницама у груди. — Ама не си имам ништо! Што ћу ти спремим ? Еј тешко си га мени! — Не бој се, стрина, ако не ћеш да поклониш рањеницима мало масти и брашна, и које пиле, ја ћуда ти платим што рекнеш, само учини севап! Једва сам наговорио бабу да наложи ватру и да среми што год. У то се девојка врати с једним иостаријим сељаком који се ослоњаше на штап. — Је си ли ти старешина у овоме селу, старче? упитах га ја — Ми сме! — одговори он одричући главом. — У овој авлији ће да се превијају рањеници и да се товаре на кола. Молим те да зађеш по селу, да узмеш неколико лууди у помоћ, да ми донесете неколико асура и ћебета да простремо за рањенике, тако исто и који јастук, ако има....