Otadžbina

Н А Г Р А Н И Ц И

525

се не може одлагати ; нарочито сам хтео да од болничарских нижих чинова, који су спроводили транспорте, сазнам да ли је цео персонал и материјал моје струке, сваки на своме месту. Њихови одговори умирише ме, шта више обрадоваше ме гласом, да се у Алексинцу појавило и једно друштво инглеских лекара, који се баве нарочито нужним хируршким операцијама, јер баш у томе беху слаби они, које бејах оставио. Око Сикирице беше друм тако закрчен, да се није више могло ни касати а камо ли галопирати, али ту не беху рањеничкн транспорти закрчили пут, већ бежанија целог насељења из „Бугар-Мораве", које се спасавало испред навале турских зверова, са целом стоком, живином, са целим својим покућанством, са свачим што се само могло изнети из куће, било на претовареним трошним колима, било на леђима укућана, који су поред кола пешачили. Она грозна сцена коју сам 20- ог јуна по подне гледао у Оризишту, беше ми на ново пред очима, само у далеко огромнијим размерама, и с том разликом, што у тој бежанији не беше ни једног војника, већ све самн немоћни старци и бабе, нејака дечица, слабе жене и кукавне девојке. Ова сцена не изазиваше осећање као 20- ог јуна, јер бегање ове нејачи беше са свим природна појава, него она параше срце ужасном гомилом несреће која среташе сваки поглед, на све стране. Пред толиком огромном масом јада и чемера осетих како сам ужасно мајушан црвић, који никоме не може помоћи. Трудио сам се до некле да бар научим кочијаше Да терају редом једна кола за другима, да не најахује један другоме на врат и у бок, и да не сакате јадну децу која трчећи преплашено тамо и овамо сваки час падаху под точкове и врискаху да би се камен заплакао, али све забадава; у оном урнебесу хиљадама људских гласова и блејања небројних чопора домаће стоке, која се с људима беше