Otadžbina

526

НА ГРЛНИЦИ

заплела у неразмрсну гужву, не чујаше нико мој глас... Он се губио као запомагање мрнара који се уватио за катарку свога разбијенога брода на мору, па виче кроз урлање бесне буре морске, не би ли му ко год у помоћ дошао.... Море бесни као да је дошао последњи дан света, а он јадник мисли да ће се и његов глас чути.... Морам признати да несам имао куражи да даље гледам у то узбуркано море људске несреће, него заклопих очи, па пустих постиљона да како зна обиђе то место. И сада кад је слика временом у мојој успомени много изгубила од својих страхота, ја не смем да је копирам, не смем да је причам. Сваки би рекао да није могуће замислити тако ужасне јаде искупљене на једном месту. Кад стигосмо до ћуприје на јовановачкој реци, ту смо морали стајати готово читав сахат, јер не само да се на мосту беше свет зајазио [него и с десна и с лева од моста беше пуно. Стоку су преко воде терали. Пошто пређосмо и јовановачке војне пекарнице пут постаде мало слободнији тако да је коњ у мојим двоколицама могао да закаса. Кад се испесмо на врх „Мечке" јасно сам чуо грмљавину топова од стране Алексинца. — Каријером! викнем ја постиљону, и како сад већ беше готово цео друм чист, јер се гомиле бегунаца кретаху с десне и с леве стране пута, то за тили часак сиђосмо у Ражањ. Чим двоколица. стадоше пред поштанском зградом, ја скочим и одмах потражим поштара. — Господине, — рекох му — ја сам војни лекар, молим вас да ми дате најбољега коња што имате у штали како би што скорије стигао у Алексинац, јер ви знате да се пред Алексинцем бије жестока битка а ту је сваки лекар потребан као парче хлеба! —