Otadžbina

570

ДЕСПОТ СТЕВАН ЛАЗАРЕВИЋ

Ако се Вук за живота материна свадио са Стеваном и побегао султану, као што то тврди Константин ; то је он по свој прилици, био главни противник српскоугарске дружбе, и ово је био главни узрок завади међу браћом. Ова претиоставка оправдава се нарочито потоњом политичком радњом Вуковом. Прсма томе, распра између Вука и Стевана имала се догодити негде у другој половини 1403, а измирење пре половине 1404. 18 Тек по што је Жигмунда послужила срећа, те је своје противнике победио а његов такмац Владислав оставио Далмацију (крајем октобра), могао је послати Стевану, према уговору, нешто своје војске. Примивши угарску помоћ, негде крајем 1403, 19 отпочео је Стеван рат с Бранковићима и њиховим савезницима Турцима. Наши летописи по правилу бележе : „Кв дђто 8ЦВ1 (т. ј. од 1 септ. 1403 до 1 септ. 1404) пл-бнн деспотћ Онтннцоу", а, као што се зна, област је ситничка била у држави Вранковића. Њима је тада била така (( ноужда н оуснлостћ", да су послали по начелнику Смилу један део својега блага на оставу у Дубровник, а нешто су предали дубровачким трговцима, који су се десили у њиховој држави (Пуц. I стр. 99, у свези са 75 и 36 — 37). Освојење ситничке области још се јасније види из повеље, којом су кнегиња Милица и њени синови, кнез Стеван и господин Вук, даровали кули св. Василија, близу Вилиндара, село Ливочу на Морави Бинчи, и наредили да се обележе међе селу Коњусима. За овај посао одређен је био Бранко, ћеФалија ириштински, и по два човека из Грачанице, 18 Ст. Нов. мисли, да се Вук није ни враћао за живота материна (Годишњ. III, 312). Да није тако, види првм. 20; Пуц. I, 74 ; Моп. 8егБ. 269, повељу од 2 дек. 1405, на којој је печат Вуков с натписом : „БЛДГОКТфНН Н ^рНСТОДШЕНКН гн& Вл1>(к1>) Стефанћ". 19 Вршак напредовања достигли су Бранковићи у октобру 1403. То се види из повеље, којом су обдарили светогорски манастир св. Павла, и у којој два старија сина Вукова узимљу уз своја имена и владалачко име Стефан (Моп. 8егћ. 278, Годишњ. III. 446, због датума).