Otadžbina

ПОСЛЕ ДЕВЕДЕСЕТ ГОДИНА

587

— Ама зна ли ко каквог Саву Савановића? упита кмет. — Ко би знао! — Нико не памти да је тај човек и био кад у нашем селу!" И опет се Заражани замислише. У том се прогура напред једна баба, са свим седа и без зуба, па рече: (( А знате ли, децо, ко ће то најбоље знати? — Ко? упиташе многи. — Баба Мирјана. Она је, децо, најстарија у нашем селу. Ја још нисам била ни проходала кад се Миријана удала. Ако она не знадне — не зна нико. — Да зовемо Мирјану! викну неко. — Ама она је обневидила ! — И оглунула, — И не може на ноге! — Па да идемо ми њојзи! рече кмет. — Ајдемо, ајдемо Мирјани!" повика сав тај народ, и крете се горе у оело заједно са Страхињом Нађоше бабу Мирјану седи крај ватре, стара престара као аветиња: састивила већ браду и колена. Запиткиваше је, док једва у зло доба одговори: „Знам, децо, био је овде у нас један Сава Савановић. Једва га памтим. А чинио је зла људма и док је био жив — Па где ли је укопан ? упита Пурко, викнувши што игда може. — У кривој јарузи под рачвастим брестом." Опет се Зарожани замислише. У Зарожју, хвала богу, има доста јаруга и кривих и правих, а има и доста рачвастих брестова; али нико не зна где је баш та права (( крива јаруга" и рачвасти брест. На послетку и да нађу јаругу, али — брест! Може бити да му се већ ни корен не зна.... Кад је себе то било — није шала! Еле мислише Зарожани, окреташе од сваке руке аја, ништа се учинити не може ! На послетку смислише