Otadžbina

590

ПОСЛЕ ДЕВЕДЕСЕТ ГОДИНА

од оног пања и пружи чичи. Чича разгледа, разгледа па учини: „Брестово, бога ми! Вала ја бих смео у живот, ако то не буде пањ од оног рачвастог бреста. — Може бити, рече неко ; видиш где и коњ једнако копа ногама и Фрче. — Па зар не видите, настави чича, да је баш ово крива јаруга. Па, како ми се чини, и понајстарија је ; ни једна од оних не беше овако дубока ни пространа. — Е, људи, овде да копамо! рече кмет. — Да копамо !" гракнуше сви. Они с будацима и мотикама окупише копати живо. Већ ископаше грдну пањину на оном месту ; па копај даље. Сунце превалило већ а још ништа нема. Готово хоћаху да се окане. Но опет смислише да копају још мало, па ако не буде — да се разилазе. Нису ударили још два три пут будаком, док се указаше некаке даске. Сви се згрнуше оаго да виде. То је! Што дубље, даске се све боље указују, На послетку се познаде да је гроб. Полако очистише свуд земљу око оних дасака и спремише се д? отворе. Чича Мирко принесе воду аџијазму. Поп натаче петрахиљ и узе књигу да очита опело. Ненад принесе онај глогов колац, засука руке и спреми се. (( Добро гледај, Ненаде, вели му Пурко, да не прсне на те или на нас кога крв. А ти, чича Митре, одмах залиј аџијазмом. Чувај да не излети лептирак!".... Тако кмет све разреди па онда рече онима што су копали: (( Дела сад подухватите капак будацима полако и скините." Они то учинише.... Имају шта видети! Лежи читав читавцит човек, рекао би јуче су га ту спустили. Само што је претурио ногу преко ноге, руке пружио поред себе, надувен као мешина, сав црвен чини ти се сама је крв; једним оком зажмурио а другим гледи; на прсима му се познају две крупне ране од пушке