Otadžbina

ПОСЛЕ ДЕВЕДЕСЕТ ГОДИНА

589

већа и не беше готово ; само по гдзкоји жбун и трн, али беше неколико крупних пањева, неки огорели, неки већ иструлили — готово се сама прњад начинила. Тумараше Зарожани по тој јарузи, али ништа. Беху већ сустали — спали с ногу. (( Станте, људи! викну Пурко, да мало душом данемо ! Ово се изгибе. — Вала, браћо, баш изгибосмо, рече чича Мирко, па још у лудо! — Ама чусте ли ви, браћо, добро бабу Мирјану ? упита кмет чисто сумњајући. Рече ли она баш (( у кривој јарузи под рачвастим брестом" ? — Чусмо, брате, као и ги, ето баш тако! одговорише многи. — Е не можеш наћи, није вајде! рече кмет готово у очајању ... Миран, отрго се !" повика одмах у том на свог вранца, који се беше нешто усФркао и почео копати ногом. Коњ мало стане па опет копа ђа једном ђа другом ногом ; њуши ону земљу и Фрче. Пурко га трже за улар и умирује — неће да се смири ! (( Ама шта му је сад ! узвикну кмет већ љутит па ожеже коња подобро штапом. Коњ се мало смири па опет копа и Фрче и њуши. — Море кмете, гледај де ! учини Страхињ. — Шта ? — Ама ето ту, чини ми се, неке труловине, као од дрвета.... ту где коњ копа ! — Јес бога ми ! в учини кмет и стаде завиривати онде. Сви нагрнуше да виде. „Копни де који будаком!" рече Пурко. Један приђе те закопа неколико пута, наиђе одиста на некакав пањ. Коњ све више Фрче и копа ногом. (< Ту је ! ту је ! повикаше сви некако узјазбено. — Дајде, дете, мало те прњади," рече чича Мирко. Онај што беше закопао будаком узе мало труловине