Otadžbina

7*

награници 99 и иосада у шанцу и иаше лево крило иуцаше непрестано усклицавајући „Ура". Нападнувши овако прикупљени на Турке истиснемо их из наших стрељачких ровова и заузмемо их сами. Турци се искупе под заклоном своје батерије (која је била на оном шумовитом вису, где је први мачвански батаљон био размештен пре почетка битке) па онда са десет пута јачом силом ударе на нас у стрељачком рову, и натерају нас да одступимо опет до великог шанца и и да поседнемо бркљаче, које беху пред самим шанцем, па отуд пуцај на њих. Турци оставе отети ров, пођу за нама и приближе нам се на 100 —120 корачаји, и ту одмах под нашом ватром почеше копати други стрељачки ров. Благодарећи непрекидном картечу са шуматовачког шанца и непрекидној гранатној ватри која је сипала из евију наших батерија на Рујевици, Турци беху приморани за 10 — 15 минута да беже са тога места. Чим сам видео да су се Турци усколебали, ја с мојим људима и трубама надам вику (( ура и и (( напред в и појуримо за њима те отмемо по други пут наш стрељачки ров. Ту смо се сад пушкарали и тукли прилично са појединим одељењима, но Турци се искупише понова и стану обилазити наше десно крило, и спустивши се у реку, наставе пењати се уз брдо у винограде. Сад нас је ту потпомагао један батаљон смедеревске бригаде, који не даде Турцима да нас с десног крила обиђу. Тај смедеревски батаљон остао је у борби до мрака и очувао је пом. поток. Турци се крену опет нашем центруму, ударе на нас тако силно да нам и по трећи пут отеше стрељачки ров. Ми опет одступисмо до гл. шанца и заузесмо бркљаче. Ту искуписмо растурене људе, раздасмо војницима муниције, јер је беше нестало, па онда опет с виком пођемо напред.