Otadžbina

Н А ГРАНИЦИ

101

већ тим једним успехом господари Алексинца. За то, господо, ваља издржати на овоме месту, па шта нам Бог да! Такав беше одговор ђенерала Черњајева, и нико није више смео да му о томе говори. Мало по мало навикосмо се на ону ужасну ситуацијуУ место оног леденог осећања, које поменух да ме беше нспрва обузело, настаде нека непојамна равнодушност, нека апатија наспрам свега што ме за живот веже... Од како видех мртва Живана, који. нас је мало час онако ведро и весело, онако чило и пун поуздања дочекао на ћупрпји шанца, од како ми смрт беше тако близу, она. беше изгубила врло много од своје страхоте. За ме већ беше јасно и доказано да ни један не ћемо изнети главе из тога шанца, па ми је све постало равнодушно, па се загледах у једну ивицу од грудобрана, као да чекам када ће таласи тог беснога мора, који се за сада разбијају о наш шанац. запљуснути и унутра, када ће га целог поплавнтн! - Ако мислите да сам у том укоченом гледању сећао се куће и породице, варате се. Некакве мисли без икакве свезе, као кад човек хоће да заспи, па му пред затворене очи излазе најразлични^е слике из прошлости, тако ми је исто било у томе тренутку. На један пут стадох размишљати о — микроскописању.... Оне две собице на горњем спрату бечког патолошког инштитута, у којима нас је проФесор Штрикер' учпо Фннијој анатомији физиолошких животињских ткања, и којима смо се нас неколико Срба, Немаца, Руса и Американаца знојили правећи по стотину микроскопских препарата док неку смешну ситницу видимо, па је онда. показујемо на микроскопу тако поносито, као да смо открили нову Америку, те две собице изађоше ми пред очи 11- ог августа 1876 после подне и то у шуматовачком шанцу. Јел' те да је глупо? Али тако је било. И те су