Otadžbina

102 Н А ГРАНИЦИ ме мисли тако занимале живо, да несам ни опазио када гласно запитах : — Боже мој, за што ли сам ја учио микроскописати ? Неко се за мном стаде смејати, па ми рече. — Е докторе, то се немачки зове Оа,1§епћшпог! Окренем се и видим Перу Тодоровића где ми се смеје. И остали се стадоше Схчејати и ако (( обстановка" ни мало није бмла за смејање. Они су узели да сам ја хтео да начиним „бонмо" и ако ми, вере ми, то ни у крај памети није било. Док су ми се они смејали, ја сам гледао Перу Тодоровића, и зачудих се кад видех да у том тренутку не мрзим ни његову комуну, ни његова разна „Ослобођења" ни његов црвен барјак по Крагујевцу, да му ни мало не замерам што ме је грдио по његовим новинама, напротив учини ми се да је то са свим добар човек, и мал' те се несмо врло пријатељски руковали.... Пред сигурном смрћу цео полнтички спектрум, од угасито-модрог конзерватизма до дречећи-црвеног комунизма, избледи и постане безбојно ништа. — Ја не знам од куда то, али после шуматовачке битке ми смо се добро живели, ја и комунац Пера, и како је он два дана доцније без икаква протеста примио и носио декорацију, коју му је Черњајев дао, то се надам да он од сада као (( орденлија >} не ће више уређивати комунарске новине. Срећом по наше породице, а без штете за одбрану Шуматовца, ми смо сви остали живи тога дана, и кад онда несмо погинули, живећемо сваки по 100 годнна. Ево како је дошло спасење. Око 4 и по сахата после подне беше и четврта турска атака сјајно одбијена. Истина и сада не беху наши у стању да гоне непријатеља кроз шуму, али изгледаше као да му за данас не ће више пасти на памет да на ново напада. Из шуме истина чујаху се још по гдекоји