Otadžbina

В У К А Ш И Н

69

Или у мени више не видиш Старога друга твога Уроша! Или је круна таква за иста Да сјајем свога жутог бледила Одбаци лепше сунца светила! Ил' круна не сме браће имати Дал' не доликује круни злаћеној Да крај ње љубав братска станује Боривоје мој Од како си с' истока дошао Другачији си млого постао! Боривоје. Лли круно! Урош. Не, не! Радије ми је жртвовати све Нег узвик онај братске љубави Заједно негда што га делисмо То беше живот.' — А сад познадох, Паклене борбе шта су болови. Каква разлика! Пређе сам срећу само гледао А сада јаде патњу вечиту. Гвозденим бичем бесна судбина Прерано поче да ме удара. Леденим збором ладног осмеха Ко да је чујем како говори: То ти је живот — оно беше сан У колевчици наде лажљиве Варљива срећа кад те нијаше То санак беше, овакав је дан!... Да гадног дана, гадне истине, У игри светској што саи видео; Па Боривоје сећаш ли се још Док ни смо знали шга је овај свет Ко мала деца ми се збратисмо, Па сад, да није увенуо цвет На срцу твоме што је цветао? Да није свела љубав братинска, У грудма до сад што смо носили Јели да није, ја то добро знам! Боривоје. Поштујем доба мога детиљства Ал' светла круно друкчије је сад!