Otadžbina

В У К А Ш 11 11

Са њима у вис да продужи лет Ал' заман, други за њега је пвет Куда га даиас сабор остави. Оче, мој оче! До сад си слуш'о сина жалосног Над хумком твојом како уздише Слушо си, па ти беше сувише, 0, да је сада, да се подигнега Да видшн твога сина радосног Како се овде срећан радује. Данашњој срсћи, дану сјајаном! Круну је твоју сабор вратио Од Вукашина ми је старог избави. Доста сам дуго тужан патио, Ох оче беше грозна наука Од њега до сад што сам учио! Нестор (прикрада се с ножем.) Сад си свршио! Воривоје (улара Несчора вожем.) Да л' си достојан такве награде! Добро потреви — проклет дао Бог! Шта је ово сад? Ништа Светлости! За соколом се врана подигла Крилима црним, да јој иађе траг Тако сад! — Прашипа ј' за те црна тичуро Ал' никако вис! Соколу спвом доликује зрак Ко теби низ Ој, да је тако свима вранама На свагда једпом докончати већ Друкче бн круно соко летио! Овај би мене убио И ти си Боривоје тај, што си ме спас*о! Али за тебе то је оиасно Самац по ноћи тако лутати Дал' Вукашина не познајеш још? Круно, чувај се! Круно?! Боривоје шта значи то? Што тако ладно, зар ти нисам брат?

НеСТОр (падајући.) Урош. Воривоје,

Урош. Вориво.је. Урош.