Otadžbina

БРАТО МАТО

247

зели! А бога ми, вели, ја ти надгледам кућу и снашу Смшву као сестру!" — Јсст, јест, рече Станко Џенабет, баш је тако рекао. — Ја како ! наставља Рако Тотрк, знам ја то. А он ти, вели, тек њему : (( Е, брато Мато само да ме ниси тако заклео.... али, ајде, ајде !® Па онда окрете на више кроз вотњак и оде. — А куд ли оде? упита кмет Шивко. — Бога ми, у оном страху, прича даље Рако Тотрк, није човек добро ни смотрио. Знаш, брате, и није шала!... Обазрем се, вели, једном, кад сам већ добро одмакнуо. и све ми се чини — замаче горе кући својој . Ту Рако Тотрк ућута. Ућуташе сви. За тим ће почети Грујо Спржо, машући главом : „Напасг бога ми, људи, напаст! Знао сам ја одавно да ту нешта има. Не говори народ узалуд. — Па видиш, брате, прихватиће Станко Џенабет, ово се од неког земана и мре — све на пречац! — 0, људи, вели кмет Живко , ја не знам шта ће се ово ! Таман се беше село мало смирило, сад опет то несретно дете ! — Е оно је баш догрдило, прихвати Грујо Спржо. Сваку убоговетну ноћ тутањ и несрећа по селу. — Тетка Новка вели, рећи ће Станко Џенабет , да га је својим очима виђала. Није се, вели, навршило ни недељу дана како су га укопали, а већ је почело долазити кући. Најпре га чула снаша Смиља, где на тавану чита, чита — па текутањи и зове је : „нано, нано, устани да вечерамо ! и — Баш велиш, чита? упита кмет Живко. — Ђавоља маштанија, наставља Станко Џенабет, чита ја како! Није прошло ни недељу дана како се родило, а већ је изучило школу. Ишло је и у богословију.... Ено наше рабаџије, што су одлазиле око Са-