Otadžbina

246

БРАТО МАТО

Било како му драго —• тек село се опет узнемири, горе миого него пре. Нико живи не сме да се макне из куће. Баш кад беше нека страва обузела село у највећи јек — сеђаху једно јутро у сеоској механи : кмет Живко, Грујо Спржо, Рако Тотрк и Станко Џенабет. Седе и разговарају о напасти што је спопала село. „Вала, људи, рећи ће кмет Живко, ово је већ догрдило! Дошло је већ — да се село расељава. Није шала, болан, кад су себе биле божитн.е покладе.... — Море, кмете, к раније, прихвати Грујо Спржо; још пред Митров дан почело се шушкати по мало да људи привиђају. — А уз Аранђеловпцу, рече Станко Џенабет, срео је Мато Јанка на прелазу. — Ама да ли је одиста био Јанко ? упита кмет, као сумњајући, и ако је ту причу чуо до сад можда дваестину пута. — Главом он, рећи ће Рако Тотрк. Човек неће лагати, по што је жив. А клео се, кажу, свим чудима па свету — да је баш Јанко. Било је то у петак или у суботу. Мато мало задоцнио. Иде оп озго од Јанкове куће доле својој коларници Ведрина, вели, као стакло , види се лепо. Тамап ја, вели, на прелаз, онај доле испод куће Јанкове — кад на прелазу човек.... стоји право као проштац, а преко рамена му платно.... — Бапт платно ! учини кмет Живко. — Ја како ! настави Рако Тотрк. Шга ћу, вели, немам куд ! Накашљем се, вели, мало — он се не миче. Приђем ближе , загледам добро. Имам шта видети.... брато Јанко ! Мени, вели, пође коса на више ! — Па онда ? упита Грујо Спржо. — Е онда, вели. куд ћу, него почнем : ж Немој мене, брато Јанко, тако тн оне соли и леб?, што смо братски