Otadžbina

БРАТО МАТО

261

Таман је Станко све испричао, а помоли се озго на ниже кмет Живко и Рако Тотрк. За њима , мало заостали — иду Нешо Срндаћ и брато Мато. Кад би кмет поред народа, он тек зовну Станка Џенабета и Грују Спржу, те се сви заједно упутише у лехану. Кмет се сашапта нешта с механџијом, па онда полако, један за другим, уђоше у механџијску собу: кмет п позната његова три саветника, а уђе и Нешо Срндаћ и брато Мато. Притворише за собом врата, да им ко не досађује, па поседаше сви — ко на столицу ко на кревет механџијин. Кад ли ово падамладина? упитаће кмет Живко, по што мало поћуташе. — Чини ми се сад уз Светлу Недељу , рече Рако Тотрк. — Аја! прихвати Грујо Спржо; пада у ону недељу онамо. — Неће бити, Грујо, рече брато Мато, него баш уз Светлу. — И мени се тако чини, додаде Станко Џенабет и поче рачунати нешта на прсте. И остали почеше рачунати, ко на прсте, ко гледећи у таван, ко преда се у земљу. — Јес баш, учини кметЖивко, млади петак пада сад одмах по Васкрсу. — Тако је , рекоше готово сви ; друкчије не може бити. — Е оно ја сам се претурио, рече Грујо Спржо. — Па деде, Станко , и ти , Рако , и ви сви остали, рече кмет, да се овде договоримо као људи шта ћемо. Ви већ знате, шта нам је рекао поп Ивко. — Знамо, знамо.... чули смо! одговорише сви. — Па оћеш ли ти, Грујо? упита кмет; ти и онако имаш враНа без белеге коња.