Otadžbina

ВРАТО МАТО

267

Брато Мато накашља се мало, па нешто изиђе на врата...- ваљда да нареди нешта Смиљи. (( А бога ти, снашо, окренуће се Рако Тотрк снаши Смиљи која баш у тај мах уђе и унесе тепсију с гибаницом — је ли одиста оно дете читало на тавану ?...." Снаша Смиља сва се запури, рекао бн поли је неко врелом водом. Спусти гибаницу пред госте, па брзо изиђе, учини се и не чула. „Баталите, људи, тај разговор, рече кмет Живко. Није му сад ни место овде. .. Имамо вала богу, и о чему другом зборити.... — Право велиш, кмете! рече Нешо Срндаћ и узе чашу. Е у з^равље подмлатка!...." и напи китњасту, лепу здравицу, како је само добар кум може нагшти. Весеље је трајало до у сами мрак. Сутра дан рано седели су у механи сеоској Младен Ногоња и Петрић Голаћ. Беше ту још неколико људи из села. Пред Младеном и Петрићем полић ракије, али нешто не пију. „Дела, Младене, нуди Петрић — повуци мало, па да и ја докусурим. — Вала, брате, и не могу ти, одговара Младен. Преписмо јуче код Мате, па ме глава чисто боли. — А и ја ти нешто нисам оран, рече Петрић. Баш добра би пијаика Матина.... Него, вере ти, ти ми нешто напомену кад пођосмо амо — како су њих двојица одвели оно дете ? — Ти знаш, поче Младен. шта је поп Ивко рекао из оне књиге ? — Знам, одговори Петрнћ, деде бога ти!.... — Па ето, настави Младен Нешо Срндаћ и брато Мато узели су од Грује Спрже врана, непочишћена коња.... Знаш — вран, непочишћен коњ погоди у длаку где је, бог овде био, вампир, и на њега не сме ништа.