Otadžbina

268

БРАТО МАТО

— Знам, брате, како не бих знао, велн Петрић н намешта се да боље чује. У том почеше и они други људи прилазити да и они чују. — Еле узму они коња од Грује Спрже, настављаМладен, осеку по један глоговак ... Истина, поп Ивко им није рекао да и глоговаке понесу; али опет — нек се нађе злу не требало.... — Деде. Младене, вере ти, деде!.... рече неко од оних људи што беху пришли да чују. — И тако баш у глухано доба, наставља Младен, оду право на гроб оном детету. Коњ одмах закопа ногом. Нешо узе прегрш земље с гроба, завеза у пешкир. Одмах ти опуче на више у планину. Нису одмакли ни за добру пустемиду, док ти дете затутња за њима, па мало — мало па тек викне као кроз плач: н Куд ме, велч, водите — II баш викне ! зачудише се л>уди и згледаше. — Ја како! наставља Младен. Они само ћуте, не осврћу се за живу главу, него грабе напред. .. Кад већ зађоше далеко у планину, а Нешо потеже онај пешкир па растури што игда може свуд по чести. Дете само врисну па јуриш у онај честар да тражи.... Ви знате већ — кад се тако растури земља с његовог гроба, оно се не може вратити никако, докле год све не покупи, ама све до труни једне!... — Јес, јес!.,. Деде, Младене, бога ти!... Шта онда би ?... салетише људи да чују даље. — Они се брже окренуше, наставн Младен, па бежи натраг. Изиђоше на чистину, док ти нпшта бог не даде, већ — заурла један курјак. Мало постаја, па заурла други на другој страни, па још један, па још један У том ти дрекну оно дете, боже вољани, дрекну рекао би сва се планина разлеже. Дрекну још једном, али већ слабије, па се на послетку утаја све....