Otadžbina

државни дугови среије

291

Жиговина. је рационалан извор прихода. Њоме ће се заиста умножити садашњи приход од такса ; она није нов извор прихода, но је само поправљен, боље уређен један од веК постојећих извора. Да ли ће вишак њен заиста износити 50.000 дпнара месечно, као што предрачуњава наш државни брџет за 1881 год. — показа!>е будућност. У предлогу државног буџета за 1880 год. бидо је још два изЕора нова: крчмарина и трошарина на луван. Не знамо са каквих су разлога ови посредни извори прихода изостали, а на место њихово усвојене оне две, непосредне дажбине. Свакоме, који изближе загледа у изворе за одужење наших државних дугова мора пасти у очи, што се и овом приликом служимо у далеко већој мери непосредним но посредним дажбинама. Докле се од трошарине на пиво као посреднога извора прерачуњава приход од 150.000 дин., дотле сеод приреза очекује 2,100.000. Непосредне су дажбине дакле несразмерно веће од посредних. Ова иста околност и несразмера пада у очи и у нашем редовном буџету. Непосредан данак предрачуњен је са 10,500.000 динара (за 1881 г.) а посредни данци на 4,205.000 динара. Но нас се овом приликом тичу они извори, који су намењени да даду срества за одужење Србије, с тога ћемо се само њих и држати. Велика је погрешка учињена одмах у почетку операције, којом је дуг учињен. Из онога што смо напред рекли, види се, да је наша финансијска управа остајала скрштених руку све донде докле нису земЛ)И загрозиле озбиљне последице. У место да се одмах, при самом товарењу дуга на земљу, мислило на начин како ће се дуг плаћати, остављено је ово питање на страну и није му се ни из далека поклањала она пажња коју је у пуној мери заслуживало. Да се одмах после 1 Јула 1876 године, збиљски радило на проналажењу срестава за плаћање интереса и отплате , повериоци Србије не би изгубили веру у кредит њен и она би данас са мање жртава а више поноса могла да бира начине за исплату или уређење свога дуговања. Стидно је за све мислеће људе у овој земљи, што се није могло наћи извора ни за оно мало срестава , што су требала за плаћање интереса на ратни дуг. На зар мање прекора заслужујемо сада, када за гаранцију железничког зајма не могасмо наћи другога начина, но да уступамо за ту цељ приход од данка и ђумрука! Зар није и ово доказ да се није ништа или врло мало радило на најделикатнијем питању у нашој судбини? Задужују се и заду-живале су се и друге земље и у след рата и ради железнице. Па