Otadžbina

кљижевнц преглед

315

Јкем рећи да приповетка Ј. Суботића не губи ни најмање отуд шт 0 је он на неколиким местима — па ма и на штету самсга развитка прпповетке — изнео многе спомене на прошлост, и саопштко нам много података, које не смемо пустити у заборав. Оваки су одељци у којима се гсвори о Стратимировићу, Станковићу итд. Али нећу прећутати да има у књизи један одељак (179—188) који се јако раз.шкује од иначе свуда живог нриповедања, и који је јтреба свачему дати право име) просто рђав. Ту је сам нуст разговор, да се с најтежом муком не би могло по други пут прочитати. Чини ми се да је писац то осетпо, ц да је поменом Мнлована Видаковића у разговору старао се да бар колико спасе овај одељак. Али ова цена није била довољна за тај посао, и ко би засебно прочитао нпр. први и тај поменути одељак уз књиге г. Суботића не би никако веровао да су оба дела једнога цисца. Срећа је што је ово само на једном месту, и што су остале партије тако свстле, да се код ове једне неће нико ни зауставити. Још је потребно рећи што о самом јунаку приповетке г. Суботића. Писац је изнео у практичном животу једнога калуђера који је добар, и кому баш тога ради најближа околина његова непрестано износи сметње, и на сваком га кораку или зауставља или помеће у његовим добрим намерама и добрим делима. Да ли је у данашње доба сувремен та^ав јунак приноветке ? Кад би се то питало у кнежевани Србији, ја бих одмах одговорио : Није! Кад се то пита код Срба у Угарској, ја ћу рећи : нека и манастир и калуђери буду онаки као што их је насликао и као шго их хоће писац „калуђера", па ће свако са захвалношћу поменути и манастир и калуђера у њему. У народној држави, каку имамо ми у кнежевини Србији, неће нико ишчекивати од калуђера и од манастира идеје за напредак, нити ће се на ту страну погледати , ни по њој рач.унати колико је урађено и колнко има да се уради за будућност народну. Али код оне браће наше којима много јача сила систематички сипље удар за ударом на саму народносГт њихову, код њих је и манастир и калуђер врло важан помоћник у тој неравној борби — наравно манастир и калуђер који су у служби народне идеје и народнога напретка. На завршетку помињем да је језик у овом делу више рђав но добар. Измеђ многих погрешака да забележим оне које се непрестано провлаче кроз све дело. Писац, као што је познато, пише 4 онде где се у српском језику тај глас изговара различно по диЈалектима. Ма да ово нема разлога, и према самом овом је неследственост, што писац пише видати, живати, летати, желати. Опе