Otadžbina

ПОСЛЕ БОМБАРДБЊА БЕОГРАДА

321

И ако је овај покушај остао безусиешан, ми смо ипак држали да није излишно прибележити га као нов доказ, колико су се Аустрија и Русуја на српском земљишту разилазиле и онда, кад би биле вол>не да се на шему сусретну. Јасно је, да овај покушај није на Порту ни каква утицаја имао, макар да су и њој падали у очи чести и необични додири представника ове две силе. Она је ишла својим путем. Година 1865-та била је за Турску царевину година необичне тишине. Никакав потрес није узнемиравао њене простране области. И велике силе остављаху је на миру, јер им поглед беше скоро искључиво управљен на средњу Европу, где се још тада опажаше, да се спрема насилан развитак немачког питања. Изгледаше, као да јој све иде на руку, да се она може прикупљати и мислити на своју будућност, но она се није трудила, да ту будућност обезбеђује развитком унутрашњег благостања, колико да се спрема, да се ограђује од унутрашњих неприлика. У ту годину иадају прве Портине озбиљне мере око оружања и уређивања војеног, које сам ја био у стању да поуздано пратим. Абдул-Азиз, од како је дошао на престо (1860) , обраћао је особиту пажњу својој војсци. И ако за добро уређење њено није имао способних и спремних људи, са оружањем био је срећнији набављајући без престанка доброг оружја, на које је обраћао главне нзворе државних прихода. Могућност оружаног сукоба са Србијом није се губила из очију. Војени аукторитети турски сматраху, да је за њих рат са Србијом много лакши од рата са Ц. Гором. Помоћу наших добрих друмова мишљаху они, да би се са 30 до 40.000 добре војске 'могло продрети у срце Србије. И сам чувени војсковођа турски, Омер-паша, не мишљаше другачије. Кад је (с пролећа 186 4.) Порта била узбуњена пројектима талијанске револуције, па се