Otadžbina

САЊАЛО

543

оне мале науке у сеоској школи, и од како мала Даница, и сама узгред учећи се, негује и храни живину, чепрка око цвећа поред баштенских стазица и тороче око матере кад она ради у башти или се налази у кухињи око огњишта. Кад видите учитеља Максу, вами се чини још је онај исти, па опет, кад га пажљивије узмете на око, а ви опазите и да има многе нове боре и да су оне пређашње и много тамније и много дубље. Кад сретнете попа Крсту па га ословите, а вама чисто тужно годи кад стане у говору шушкегати, јер га је некаква немилостива судбина лишила доња два предњака. А Гргур је, ваистину сасма мало порастао, само су му очице живље и гаравије. И пре је био неки занешенко, али сад, говорио би често учитељ Макса (( нема заборавнија, чудноватија детета у целоме селу". А да ли је доиста био забораван ? Поп Крста би само на то рекао : «ни дрва у гори нису једнака ; роди се то тако погдекоје, којем се не да по туђој мудрости". Само је мала Даница још она иста брбљива п несташна птичица, која исто онако цвркуће и скакуће, као што је била онда, кад имадосмо оно част први пут се с њоме упознати. Још неколико дана, па ето Петров дана. Учитељ Макса одавна заокружио и довршио своју наставу, па готов и спреман чека господина директора. Већ је све иредмете и два и три пута поновио, али од господина директора ни трага ни гласа. Директори су у оно време обично полазили у почетку ма]а. „Искусни" Максо у длаку је умео прорачунати кога ће дана походити његову школу. А ето се сад преварио, изгубио конце путу директорову, па сад, љутит, искаљује јед над Фамулусом Степаном, или се, особито по подне, извиче над ђацима Док ето ти у сумрак једног коњаника ; донесе гдас да је директор у суседној школи, а сутра, тамо од подне, ето га Макси у госте. Максо кмету, а кмет хабер свпма кме-