Otadžbina

618

ЈУГОСЛОВЕПСКА НАРОДНА ЕПСКА ПОЈЕЗИЈА

српске народне епске појезије ставља и по збирци Вуковој? Не истичу ли се и овде, баш и кад бисмо превидели Марка Краљевића, Милоша Обиловића и Страх. Баиовића, личности српских деспота Степан Лазаревић, Вук Огњени, Ђурађ Десгтт, Дмитар и Стјепан Јакшић као права средишта ове народне епске појезије, а напротив „Мађар« Миклуш Зрински помињесе у једном једином броју, који са свим као хроника у стиху, без икаквога полета, без икакве основе народно-хрватске, говори о погибији овога јунака. Само јунаштво једнога народа није довољан мотив, да поникне у њему епска народна појезија. Један народ може починити омирска јуначка дела, па ипак да их омирски не опева, а за то да не заслужи погрду, „глупана", као што мисли господин ГТавић (стр, 23 његове реплике). Све управ зависи од политичних и историских услова. Нема свака борба епскога, народиога карактера. Ба с1ои1еиг е†1е ргетјег с1е 1;ои8 1еа е1етеп18 ер1диеа , право вели Леон Готије. Кад једно од два, ма како блиска, племена непосредно задеси тежак губитак највећих јунака у борби са страшним непријатељем, катастроФа, која шта више завршује пропашћу кнеза поглавице, онда већ саеЂепв рагИзиз разлегаће се тужалжа и славопој из уста тога племена; јер ?Бега боли тај губитак, оно осећа потребу, да јадима, који му испуњају груди, даде одушке, да у прослављач>у своје некадашње величине потражи утехе у истом тренутку и паде на будућнос.т. Ово душевно стање може се саопштити и суседу, који ће у толико пре показати учешћа у тој појезиЈи, у колико и он сам није без појетскога веџбања само што његови двтадањи предмети ни из далека не беху тако величанствени, тако општи. Па кад надође још прилика да оно првоплеме, измичући пред све већом поплавом непријатељском бежи гомилама у област последњега онда је појмљиво да песништво, које донесе са собом, у којем је изложено његово сећање на лепшу прошлост, може постати мало по мало заједничко добро оба племена народна. Тако ја схватам овај узајамни одношај, који и једна песма (у Вука I. бр. 615) врло умно изражава. Краљ од Будима пита своју жену, краљицу, која је сад по трећи пут удата за њега, са којим је мужем најзадОвољнија била ? Да ли са првим — Милошем, да ли са другим — војводом Јанком, или сада са трећим ? Краљица може овде представљати оличену судбину српске народне епске појезије: она најзадовољнија бејаше, кад могаше да пева још чисто народне српске јунаке као Милоша и њима да служи; за тим дође мање срећна друга перијода , која је означена владом војводе Јанка; на послетку трећа, у којој се