Otadžbina

128

БЕЗДУШНИЦИ

њати, да је пред свом децсш Јово био први — а и како не би, кад су сви комендијаши били у шареним хаљипама ; а пајацо, што је напред јашио на малом шареном коњићу и што је свирао у трубу, — имао је и репове на глави. Кад се у вече запалише „лампе", и сви комендијаши изађоше пред «циркус», те још једном ударише у бубње и свирале и дадоше знак, да се престава отпочиње, — онда нагрну свет као на причешће. Оног гурања, оно мувања, оног отимања око „билета", још С . . . . упамтило није. Пандури су опет вршили ревносно своју дужност. Они нису дали ни једном детету ни привирити а некмоли да без билете уђе, ја да се успуже на ограду од комендије. У овоме су се отликовали што може бити боље два црногорца — Драго Машов и Вукота Марков .... Још не беше ни пустила комендија. а Јово дотрча плачући својој мајци Стоји. «Што си пошла за оног џенабета ?» повика он кроз плач својој мајци, «те бе вечерас и ја, као и друга сретна деца, видио оно, што никад нисам . . . . И Перо Дратов, и Љубиша Вукотин и Стево Милошићев, па чак и мали Николица — сви су ушли у комендију ; а ја сирома облећем око циркуса — као луд. Кад свирну „банда", кад нешто зазвекета унутра, е онда у мал' што не полудих. Ни сам не знам како сам се наједаред нашао на врх комендије, и таман хтедох да завирим кроз рупицу од платна кадме неко шчепа за ноге и свуче на земљу — ево само како ме је свог исцепао ! . . . Тај неко није нико други, до Драго Машов ; али ако ја жив будем, и његов ће Перо носити дуго разбијену главу!... и Ове исте године умре мајка Јовина .... «Родила се, а није умрла", говораху неке, што су знале, како је и Стаја јадно живела код Мила Ружића. Није прошла ни година, а Миле се ожени другом — Јулом Стамболком. О овој се Миловој женидби, у зно доба, много по С. . . . говорило. Неки су мислили :