Otadžbina

БЕЗДУШНИЦИ

127

Мила Ружића. Овај је, кажу, био — отац зеленашлука, великог интереса и малих рокова. Његов идол, бог, ком се клањао и ком је служио, беше његова тековина његов новац. Има још стари људи, који знају, да је стари газда Миле Ружић разорио на стотине домова и одагнао силну чељад у најам и ирошњу. Чинећи тако, никад му није на ум пало, да се постара, да свом јединцу сину да колико толико образовања. Док је отац продавао туђа имања, дотле је син чинио покоре по комшилуку . . . . У вароши С . .. . иије остао ни један Јовин вршњак, а да није однео кући ја разбијену главу ја изгребено лицв' Још у оно доба људи су патили од оца, а деца од сина. 0д школа Јово је свршио четири основна разреда у С... и, кажу, да је био даровит и да се добро учио. Неки пријатељи Милови говорили су му и говорили, да да дете пошаље у Београд ја куд на другу страну, те да прод^жи школу — па све би узаман. Миле би им само одговорио: Ја не знам ни пола толико, колико он зна, па хвала богу — нисам од глади умро. И они, што знају више од нас — какво им добро видите ? . . . Ја хоћу да мој син буде трговац — као и ја ! . . . Из наше „Фамилије" до данас није био нико «чиновник" — па нећу ни он да буде! . .. Миле Ружић, ма колико да је пазио свог сина, опет му никад није хтео дати ни маријаша. Он би обично рекао : (( 3а децу нису иаре паре децу кваре !. . .» Једном о вашару дође у С . . . . ваздан које каквих комендијаша. Јово је као и друга деца волео да гледа „комендију». Ови би сваког вечера, док је год вашар трајао, поја'ли на коње, те би прошли кроз сву варош о добошима и свиралама, и позивали свет, да дође на велику и сјајну преставу, што ће се завршити с великом (( пантомимом» и бенгалском ватром. И где је које дете у вароши било, све се то живо искупило и трчало за овим комендијашима ; а већ није нужно ни поми-