Otadžbina

ДЕВОЈКА ОРЛЕАНКА

56о

Ма свету неће бити више вечни цар, Еећ онај који штити брани свети плуг, Кој штити поља који њиви даје род, Кој чини да се тешког ропства спасе роб, Градове ређа мило око стола свог Кој штити, брани слабе, плаши зле, « Кој не зна завист — јер је нада свима онКоји је човек ал ан^ео милости. На овој земљи свађалачкој. — Јер је трон Краљевски што у злату трепти, сја, За остављење заклон, — свакад стоји ту Оила и милост, да задрхти ко је крив, А поверљиво да приступи ко је прав, Са лавовима да се шали ту пред њим!!! Па туђин краљ, кад из туђине дође, Краљ коме није предак ни један У земљи овој оставио кости Зар може ову аемљу љубити? Кој није с нама друговао млад, Ком не ће бити мила наша реч, Синов'ма својим може л' отац бити ? Тибо. Бог нека штити Француску и краља ! А ми смо мирни људи, не знамо Владати мачем ни убојним коњем. На миру ћемо почекати ми На краља ког нам даде победа. А ратна срећа то је бож.ји суд, И који свето мкро, круну с њим У Ремсу прими тај је нама краљ. На пос о ајдмо ! Свак о своме брини ! А нека силни и владари земски Разделе земљу како узмогу, На пустон: мирно гледат можемо, Јер је темељ који дижемо. У ватри села наша нека горе, Нек усев коњи њини потиру,Пролеће ново носи усев нов, Колибе мале брзо ће се дићи! (Сви оду осим Јованке.)