Otadžbina

ДЕВОЈКА ОРЛЕАНКА

ЧЕТВРТИ ПРИЗОР (Јованка оама). Сад збогом брда и утрине миле, Па збогом тужне тије долине, Јованка не ће више ту да ходи, Јованка виче вечно збогом сад. Ливаде што вас заливах и воћке Које засадих зелените се ! Иећине, ладни кладенци ој збогом, Ти ехо гласе мили доље те, Одговор ти ми шиљаше на песме Јованка оде вратити се ие сме. Ој поља мила где ^ам живовала, За кавек морам оставити вас; Олсбодно трчи сад јагњади мала Над вама нема нико шише влас', Јер друга стада сада су ме звала На бојном пољу да им будем спас, Тако ми душа у грудима збори, Земаљска празна жеља ме не мори. Јер онај што се са горе Хорива Мојсију јави кроз купине плам, У Мисир што га да иде п<5зива Исајијеве деце спас и храм, Заштитник сиабих. што чува, прикрива Пастире свакад милостиво сам Кроз гране овог раста он ми реко : «Иди, сведочи за ме на далеко. „ «У гвожђе тврдо себе ћеш завити, Челиком нежну покривати груд, У срце твоје не сме се упити Љубави грешне бесан плам и луд; Венац ти не ће косе украсити Нит мило чедо одојити груд. Ал ратном ћу те славом прославити Над земске женске све те узвисити^