Otadžbina

САЊАЛО

67

— А шта да чујем, шта имам да чујем, да чујем ја од тебе; та знам море кад си оволишни био. Кад год си лизао прсте за палачинцима, а гле мога брата јако сад му је . . . . — Сад му је, сад му је — шта му је сад ? Викну л.утит Сава, жваћући мало живље покрупнији залогај ; I ајбоље је да данас и не говорим Ти си данас, онако, знаш, пе смем ни да ти кажем — И боље да ћутиш, кад не знаш шта боље да ми говориш Ја ћу како ја, како је код паметна света ? а не ће ми још уливати памет — геаци. — Опет! Подвикнуће Сава — Они треба од мене да се уче „воспитанију", а не ја од љих. — Знаш ти шта је „воспитаније". — Не знам, него ћу се од тебе учити. — Чујеш, Јелена . . . — Чујем ! — Ти си . . — Шта сам ја ? — Ћурка ! То већ беше нарогушеној уседелици досга. Плану, скочи, груну у плач, и оде у своју собу. Сава је подуже гледао за њом, покушао да узме још који залогај, па онда устаде, прекрсти се и изиђе на ћошку. Гледећи у зову и ону подивљалу лозу, што се уз њу савијаше, размишљаше о тегобамл прилагођавања једних друштвених особина на друге, о чудноватој упорности човечјега духа који се противи старим навикама, да стара знања попуни новима, да обнови укус, речју : да се саображава иовим ириликама, новим потребама. А овде Сава, националиста, жељаше сестри омилити само оно, што је обичај његове нове отаџбине Шта не би сеја брату учинила 1 Па опет, тако мали захтеви, толика жестока опозиција !