Otadžbina

68

САЊАЛО

Сава запали пљоснату турску лулу на дугачком трешњовом чибуку. Тада је било у цвету царство скупоцених чибука ; у свима великашким оцаклијама служило се најскупоценијим чибуцима, као данас слатким и кавом. И Сава је то уврстио у своја невина уживања, искл>учиво да се подвргне обичају. Да му је могло бити, он би и своје село, заједно с црквом и школом и гробовима својих отаца, пренео у Шумадију, у Мораву. Сад, повукавши неколико димбва, жељаше и Филџанчић каве са служавника, али јсст. то скромно очекивање никад није налазило одзива у сестриној комори. По њеном необоривом начелу, кава се само меша с млеком о доручку и ужини. Само у та доба латиће се „пиксле", иначе је та скупоцена ствар вазда под њезиним кључем. Сава пуши, хода под стрехом и мисли : бадава му је молити. Да иде у суседну механу, на једну грку — турску ? Не иде. ПроФесор је, а виши наставници онога времена владаху се полусвештенички. Гостионице, јавно пушење, картаи.е, све то као жпву ватру избегаваху уреднији васпитачи онога времени. А данас? Данас је данас, све лепо и красно, али никад оно што је било онда. „Онда" лежи мирно у гробу за једно са својим прибором, својим представницима. Кад се је вратио у собу, сто је већ био распремљен. Јелена је мало попустила, поспремала, почистила, па се повукла у своју собу, села за столићак, ређа карте и врача. Види : да се њезина другарица «проводи несретна», . . . удовица с оним црномањастим човеком . . . . писмо .... колевка .... на страни .... нека изненадна жалост .... за цело .... „Врагу !" викну Јелена, срдито и покупи карте са стола. „Тако луде, глупе, а нисам их још од јуче ни прстом дотакла !» Ту их поче мешати брзо, брзо, брзо, па онда овлаживши десни палац, предузме их по ново ређати Међу тим је њезин брат у другој соби сео код стола, отворио најновији Летопис, па, врло мало прибран, мање гледаше